Bila jednom jedna Jugoslavija…da li je to vic?

Bila jednom jedna Jugoslavija…da li je to vic?

Bila jednom jedna…dobro, bila dva puta jedna Jugoslavija! Već sam početak zvuči kao uvod u neki vic, neki i danas obe Jugoslavije doživljavaju kao vic…a da li su bile?

Bile su to države sa različitim sistemima nastale u različitim okolnostima, ali iz iste potrebe. E TA POTREBA, TO JE PITANJE! Da li je ta potreba prestala pa nijedna od ove dve države više ne postoji? Uh, tu svako ima neki svoj odgovor, ali bojim se da prestanak potrebe za takvom državom nije bio razlog njenog raspada. Bar ne prestanak potrebe za Jugoslavijom ljudi koji su je činili, nekih drugih možda. 

Uvek sam se pitao šta Jugosloveni misle o Jugoslaviji? Šta zaista misle, neopterećeni ratom i sranjima koja su usledila, kakav je zaista osećaj kod ljudi u vezi Jugoslavije? YUGO projekat u Setubalu je bila idealna prilika za mene da dobijem odgovore na neka od tih pitanja imajući u vidu da se okupljala ekipa iz cele bivše Juge, ali i drugih evropskih zemalja i da imamo celih 7 dana da pričamo o tome. Ali, da li se o Jugoslaviji može pričati zanemarujući taj ratni kontekst, zanemarujući način na koji je ona prestala da postoji? Videli smo da nije moguće! Čak ni kod mladih ljudi koji nisu ni bili rođeni za vreme tog rata. Ali to nije nužno loše, dobro je proći kroz sve to i pokušati objektivno sagledati i razumeti svoja osećanja prema tom pitanju.

No, hajde da vidimo ko se sve okupio u Sende Setubal: par srba iz Srbije i isto toliko iz Nemačke. Jedna hrvatica iz Hrvatske, duplo više iz Nemačke. Jedna bosanka iz BiH, isto toliko iz Nemačke. Nezaposlena slovenka, albanac sa Kosova koji se ne vraća na Kosovo iz Portugala i crnogorac iz Ulcinja koji je i pored aktivnog bavljenja politikom ostao zbunjen šta mu se dešava sa zemljom i u kom pravcu ide. 

Bila jednom jedna Jugoslavija…to je vic?

Sedeli smo, galamili, raspravljali, pevali dirnuti istim pesmama, ponovo raspravljali, grlili se, šalili se na račun drugih… Sve cool.

A stranci? Gledaju, pokušavaju da shvate, ali imam utisak da je to ipak bio preveliki zalogaj za njih. U jednom trenutku gledamo film gde vide rat, nemilosrdno postupanje sa ljudima “sa druge strane”, razaranja, a onda nas koji se savršeno razumemo i pored svega prethodno nabrojanog što svakog od nas boli na neki poseban način. I samo sa vremena na vreme čujemo: “Thank you, guys, for bringing that Yugoslavian spirit”. Postoji i dalje.

Bila jednom jedna Jugoslavija…to je vic?

A mi “Jugosloveni”, šta smo mi shvatili? Jugoslavija je nepreboljena rana! Nismo preboleli nostalgiju naših roditelja i njihovih roditelja za tom zemljom, nismo preboleli raspad te zemlje iako većina od nas nije nikada ni živela u toj zemlji, nismo preboleli taj rat iako ga nismo izazvali niti u njemu učestvovali. Nismo znali koliko nemamo pojma jedni o drugima nakon raspada te zemlje, a ni tokom samog raspada. Pojma nismo imali šta se sve dešavalo u zemljama tokom tog nesrećnog rata i ko se za šta zapravo zalagao. Sve to zahteva još procesuiranja u našim glavama. A koliko dugo? E to već niko ne zna. Već je prošlo 30 godina, možda mora još 30 da bi se neke stvari razumele, ali ko nam garantuje da će se ikada razumeti?

Na kraju, ništa, evropljani idu u svoje zemlje, jugosloveni idu u svoje, većina u Nemačku, pa do sledećeg viđenja. Možda tada budemo nešto malo više shvatali.

Da li je vic?

Branko Milutinović,

02.11.2022. 

Novi Sad, Srbija